Vesti

Filozofija samostalnog života osoba sa invaliditetom

Detalji

Kategorija: Kragujevac

Datum objavljivanja: nedelja, 17 jun 2012 10:11

Autor/Izvor: Jovana Mladenović

Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom osnovan je 14. decembra 2010. godine, dok je aprila 2011. od grada dobio svoje prostorije u kojima članovi ovog udruženja vole da provode vreme i druže se. Ovde se okupljaju osobe sa telesnim i senzornim invaliditetom, bez obzira na dijagnozu, po čemu se ovo udruženje pre sve ga razlikuje od ostalih udruženja slične namene koja svoje članove grupišu po dijagnozi.

"Novoformirano smo društvo i prve tri godine nemamo pravo na pomoć, održavamo se putem projekata. Grad nam daje nematerijalnu podršku, za sada imamo neformalnu saradnju", objašnjava dr Milena Stojanović, predsednica udruženja i član Saveta za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom. Ove godine udruženje je realizovalo dva projekta: Kreativni inkluzivni dizajn i Građansko društvo za odgovornu Vladu i smanjenje siromaštva. Ciljevi projekata su da se i osobe koje nemaju invaliditet uključe u radionice koje organizuju osobe sa invaliditetom, jer osobe sa invaliditetom su kao i svi ostali, samo što žive drugačijim načinom života; kao i da se uspostave mehanizmi za veće učešće tih ranjivih grupa u kreiranju budžeta.

U životu dovoljno otežanom zbog kretanja kolicima, osobe sa invaliditetom vrlo često susreću se sa neprijatnostima koje najčešće potiču od predrasuda okoline. Iako je Srbija 2010. godine donela novi zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom po kome svaka firma na 20 zaposlenih mora imati zaposlenu bar jednu osobu sa invaliditetom, sa 50 i više zaposlenih bar dve, realna situacija daleko se razlikuje od situacije na papiru. Zapošljavanje osoba sa invaliditetom ima jako nizak trend, ove osobe se, nažalost, ne posmatraju kao konkurentne na tržištu rada. S druge strane i same osobe sa invaliditetom su većinom sa nižim stepenom obrazovanja, te je samo dva odsto ovih osoba visokoobrazovano. Svakodnevne prepreke koje komplikuju život osoba sa invaliditetom su i neodgovarajuća infrastruktura u gradu, tj. arhitektonske barijere. Javni objekti jako su loše adaptirani da bi mogli da odgovaraju osobama sa invaliditetom. Samo jedna pošta i nekoliko banaka su pristupačni, čak je i Zavod za zdravstvenu zaštitu nepristupačan, kao i najveći broj gradskih institucija. Parkinzi su veliki problem jer su stalno zauzeti iako su posebno obeleženi, kao i to što na mnogim mestima, čak i ako ima prilaznih rampi, one nisu pod adekvatnim nagibom, nisu standardne, i nemoguće je kretati se na takvoj kosini. Kretanje otežava i raskorak po pitanju stvarnih potreba i onoga čime se raspolaže kad su ortopedska pomagala u pitanju. Mehanička laka kolica mogu se dobiti samo sa dijagnozom paraplegičara, a uslov je i vozačka dozvola. Naši sugrađani takođe, umeju da budu neprijatni, "nemaju osećaj" uvek, pa smo saznali za situaciju koja nas je ostavila bez reči - da je osobi sa invaliditetom koja je čekala majku ispred crkve udeljivan novac u vidu milostinje! Ponekad je kod okoline prisutan strah ljudi od nepoznatog, strah jer ne umeju da se izraze na pravi način prema osobama sa invaliditetom. Zato se nekad javlja i nepotrebno sažaljenje.

Ipak, jedna od članica udruženja s kojom smo pričali, Jelena Betulić, jedna je od retkih zaposlenih osoba sa invaliditetom. "Radim na OMV pumpi, unosim podatke u računar, imam svog mentora na tom poslu i tamo me svi vole i poštuju", kaže Jelena koja se upravo vratila iz teretane. Aktivan život ova dvadesetdvogodišnjakinja upotpunjuje i sportom, pa će uskoro postati i predsednica Streličarskog kluba. Iz Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom potekle su inicijative i za ostale sportove koji su prilagođeni članovima udruženja, kao što su stoni tenis, sedeća odbojka, plivački klub.

Međutim, veliki broj osoba sa invaliditetom nema poletan duh kao Jelena, već same sebe izoluju i lišavaju društva. Vreme provde pred računarom družeći se sa virtuelnim prijateljima na društvenim mrežama, krijući se uglavnom iza slika omiljenih junaka, životinja i slično. Mnogi se, nažalost, predaju i smatraju da je njihov život završen. Pasivnost je najveći neprojatelj osoba sa invaliditetom.

Iz ugla posmatranja roditelja osobe sa invaliditetom, pričala nam je Ružica Betulić, Jelenina mama. "Ponekad same porodice ne mogu da prihvate činjenicu da imaju osobu sa invaliditetom. To su kompleksi unutar porodice, nerazumevanje, neshvatanje da je invaliditet način života, a ne bolest", kaže ona i objašnjava da ipak nije lako biti roditelj deteta sa invaliditetom: "Morala sam da se opredelim između toga da stalno budem uz ćerku i svog posla. Naravno, odabrala sam da uvek budem uz svoje dete. Čak sam u školi sve vreme bila uz nju na časovima". Pričajući o tome, Ružica nam je objasnila veliki problem koji postoji u našoj zemlji i gradu, a to je nedostatak profesionalnih asistenata. Taj problem mora da bude sistemski rešen, a za sada je najbolja situacija u Nišu koji ima 12 i Smederevu gde postoji šest profesionalnih asistenata, dok ih je u Kragujevcu dvoje na deset osoba sa invaliditetom. Profesionalni asistent se trudi da sazna sve o osobama sa invaliditetom, i konkretno o svakoj osobi o kojoj brine. Međutim, profesionalni asistenti, kojima je posao da provode vreme sa osoboma sa invaliditetom i za tih osam sati dnevno, koliko su sa njima, budu tu za njih za sve što im je potrebno, ugovore imaju samo na šest meseci, što je velika manjkavost.

Nisu drugačije osobe sa invaliditetom već je drugačiji način na koji okolina gleda na njih. Politika prema invalidnosti treba da se zasniva na tome da su potrebe osoba sa invaliditetom iste kao i potrebe svih ostalih, samo što ih ove osobe zadovoljavaju na specifičan način.